Manastiri, ćilimarstvo i grnčarstvo, opusi mnogobrojnih savremenih slikara, to su vrela na kojima je Aleksić crpeo svoje ideje i teme za svoje pesme nanizane u drugom toku njegovog pevanja, mnogo među njima poetičke i autopoetičke. Ponavljanja su se i ovde mogla dogoditi, ali je stvaralački uspon bivao i vidljiv i postojan. Zato smo spremni da zaključimo: sagledavajući ga i parcijalno i u celini, držimo da drugi tok Aleksićevog pevanja sadrži najbrojnije i najuverljivije dokaze njegove pesničke izuzetosti i vrednosti. Pa i više od toga da mu ovi ciklusi i pojedinačne pesme obezbeđuju poštovanja, vredno mesto u savremenom srpskom pesništvu.
Bogdan A. Popović