Prvi put objavljena 2001. godine, Kojenova Antologija srpske lirike 1900–1914. i danas je jedina knjiga koja na celovit način predstavlja ovo ključno razdoblje u istoriji srpske poezije. Za nepunih petnaest godina, na samom početku novog veka, jedna izuzetno obdarena generacija pesnika, od najstarijih, Jovana Dučića i Milana Rakića, do najmlađih, Dušana Srezojevića i Milutina Bojića, potpuno je preobrazila srpsko pesništvo uvodeći ga u svet moderne evropske kulture i književnosti. U Kojenovoj Antologiji najviše prostora dobila su četiri ključna pesnika ovog doba, Rakić, Dučić, Sima Pandurović i Vladislav Petković Dis, ali nisu zapostavljeni ni drugi pesnički glasovi (Alekse Šantića, Veljka Petrovića, Bojića, Danice Marković, Stevana Lukovića, itd) bez kojih se ne mogu sagledati sve vrednosti ovog pesništva. U studioznom, ambiciozno zamišljenom predgovoru (str. V–LI) Kojen polemiše s neopravdanim potcenjivanjem onoga što je ova generacija pesnika dala srpskoj književnosti: napadi kritičara modernista posle Drugog svetskog rata na sve pesnike ovog razdoblja osim Disa iskrivili su naše shvatanje srpske pesničke tradicije predstavljajući je daleko siromašnijom nego što je stvarno bila.