Priredio Leon Kojen

Dušan Matić je pripadao onoj vrsti pisaca koji se nikada ne zadovoljavaju time da gotovoj formi, neznatno je modifikujući, diskretno utisnu svoj lični pečat. Stalno tragajući za novim ritmičkim i jezičkim izrazom i blizak po tome velikoj generaciji srpskih modernističkih pesnika posle Prvog svetskog rata (Crnjanskom, Vinaveru i Rastku Petroviću, Momčilu Nastasijeviću i Milanu Dedincu), on je toj zajedničkoj težnji dodao nešto čega pre njega jedva da je bilo u srpskoj poeziji: uverenje da poezija, nastojeći da nađe nov izraz, može ujedno biti instrument ljudske misli ništa manje nego filozofija. U Bagdala (1954) i Buđenja materije (1960), u kojima se na uzbudljiv način ocrtavaju etape Matićevog filozofskog koliko i pesničkog traganja za smislom.